„Свештенство се истина обавља на земљи, али оно има значај небеске уредбе. И то с пуно права. Службу ову није установио човјек, ни анђео, ни арханђео. нити ма која створена сила, већ сами Господ, те је и призвао оне, који још у тијелу бораве, да наочигледном преставе службу анђеоску. Због тога мора евештеник бити тако чист, као да стоји на небу посред онијех сила Та јесу ли већ биле за страхотопоштовање и пуне светога страха оне ствари из доба прије благодаги, као прапорци, шипци, камење на прсима и оплећку, капа и повеза, дугачка хаљина, златна плоча, светиња над светињама и она највећа тишина на том мјесту. А ако ће ко да расмотри ствари у добу благодати, видјеће да су све оне ствари пуне страхоноштовања и светога страха незнатне спрам овијех и да и у овом вриједи оно што је о закону речено, да ту наиме оно што је славно није славно, ради веће славе. Јер кад видиш Господа принесена на жртвуда ту лежи и свештеника гдје над жртвом стоји молећи се, а сви окрвављени драгоцјеном крвљу њеном, мислиш ли да си још међу људима и да на земљи стојиш, нијеси ли на једном узнесен на небо и не гледаш ли чистом душом небеске ствари, гонећи све тјелесне мисли из душе? О чуда! О човекољубља Божјег! Онога који горе са оцем сједи, држе у том часу руке свију и он се сам даје онима који га хоће да приме и загрле; а то чине сви очима (вјере). Па да ли мислиш да је то њешто такво, што би се могло омаловажити, или је такво, да би ко против тога устати могао? А хоћеш ли и из другог једног чуда да унознаш узвишеност ове светиње? Замисли Илију и онај многобројни народ око њега и жртву постављену на камен; сви други су мирни и муче, једини се само пророк моли, од једаред ето с неба пламена на жртву. Све је то дивно и чудновато. Но обрати се сад к ономе што се овдје догађа и видјећеш не само оно што је чудновато, већ и оно што превазилази свако чуђење. Ту наиме стоји свештеник, који с неба своди не ватру, већ духа светога; он се дуго моли, но не да пламен на небесима запаљени сажеже оно што је доље постављено, него да благодат сиђе на жртву и тијем запали душе свију и учини их свјетлијима од сребра ватром очишћенога. Па ту страшну тајну ко би могао омаловажавати, ако само није бијесан и луд. Или не знаш, да ни једна људска душа не би била кадра поднијети ту ватру жртве ове, да би она са свијем уништила све, кад не би помоћ Божје благодати била велика.“ (Свети Јован Златоусти - „О свештенству“)

У 37. недељу по Духовима, 18. фебруара, када наша Света Црква прославља Свету мученицу Агатију и Светог Полиевкта, Његово Преосвештенство Епископ врањски Господин Пахомије служио је Свету  архијерејску Литургију  у храму Светог великомученика и победоносца Георгија у Сурдулици уз саслужење свештенослужитеља Епархије врањске.

На радост Христове Цркве, Епархија врањска добила је новог свештенослужитеља. У току божанственог сабрања Владика Пахомије рукоположио је господина Данила Петровића, теолога Епархије врањске, у чин ђакона.

На крају сабрања, честитајући новорукоположеном клирику и његовој породици, Епископ Пахомије произнео је архипастирску беседу, тумачећи прочитано зачало из Светог Јеванђеља и говорећи о значају ђаконске службе у Цркви.

Овом приликом Епископ Пахомије посетио је Спомен костурницу Светим Сурдуличким мученицима, која се налази у склопу Техничке школе и обавио консултације са госпођом др.спец.Александром Поповић председницом општине Сурдулица, свештеницима, црквеним одбором око припреме за конституисање Организационог одбора за обележавање 100- годишњице освећења Спомен костурнице.